Историјат

     После рата прво почиње да се развија Градски дечији дом који је 1946. године преуређен у Дом за одојчад и малу децу.
Град Београд 1952. године започиње самостално и директно да врши смештај деце у хранитељске породице, при чему контролу над смештајем поверава патронажној служби Дома за одојчад и малу децу.

    Као социјално-здравствена установа Дом за одојчад и малу децу је одиграо значајну улогу у годинама послератног сиромаштва пружајући помоћ деци туберкулозних болесника као и високо потхрањеној деци. Центар за одојчад и малу децу и Центар за збрињавање деце у породице постају 1962. године јединствена организација. До седамдесетих година смештена деца су окружена болничким амбијентом.
У организационој шеми доминирају здравствени принципи – групе су организоване према узрасту и здравственим проблемима деце. Подршка природној породици је била један од основних приоритета у развоју установе. Отвореност за мајке дојиље, обезбеђење смештаја за мајке које се обучавају у нези високо ризичне деце, добиле су седамдесетих година организационе форме значајне у очувању и оснажењу функција природне породице-Матерински дом и Петодневни боравак. Матерински дом је отворен 1973. године.  До тог времена мајке су примане као пратиоци здравствено угрожене деце, а организован простор за рад са мајкама није постојао. Након Другог светског рата домска заштита је у великој експанзији јер је требало збринути велики број деце ратне сирочади. Почетком педесетих година капацитети домова су недовољни, укупне смештајне могућности су 225 места, тако да су деца морала да буду смештана ван Београда.
Зграде у којима су били смештени први послератни домови су старе и ненаменски грађене. Најстарији дом у Центару за заштиту одојцади, деце и омладине је дом Дринка Павловић. Он је настао из Дома за предшколску и школску децу Бранко Радичевић који је формиран 1951. године а у данашњу наменски градјену зграду је усељен 1967. године. Дом Моша Пијаде је такодје наменски градјен и отворен 1957. године. Дом Драгутин Филиповић Јуса је формиран 1963. као општински дом под називом Дом за децу и онмладину Општине Врачар. У данашњу зграду се уселио 1966. године, а на предлог Историјског архива Града Београда 1967. године добио је садашње име.
Београдски домови су радили као самосталне установе социјалне заштите за децу без родитељског старања, организовани на принципу дома-породице до 1973. године, када се интегришу у Центар за домско збрињавање деце и омладине Београда. Педесетих и шездесетих година домском заштитом је био обухваћен већи број деце без родитеља, док се од седамдесетих година повећава популација деце са родитељима.